Основни проблем грађана, од успостављања Европске уније (ЕУ), били су врло строги захтјеви за бављење професијом у одређеним научним областима у државама чланицама у којима се жели остварити право на запошљавање, што значи да је била ограничена слобода кретања људи и услуга, уколико нису задовољене и испуњене одређене законске одредбе прописане у држави чланици у којој се желе остварити права (држави домаћину). Велик искорак у олакшавању кретања радне снаге, самим тим и коришћења њихових знања и услуга, учињен је доношењем Директиве 2005/36/EC те њеном модернизацијом Директива 2013/55/EU. Овим документима регулише се приступ тржиштима рада других држава чланица на којима се грађани ЕУ баве регулисаним професијама у земљама ЕУ. Свака држава задржава право за израду властитог пописа регулисаних професија, док наведене директиве обједињују седам занимања која су регулисана у свим државама чланицама, а то су: доктори, медицинске сестре опште његе, стоматолози, ветеринари, бабице, фармацеути и архитекти.
Наведени документи првенствено успостављају систем признавања регулисаних професија у Европској унији, који се под одређеним условима, проширује и на друге земље Европског економског простора (ЕЕА) и на Швајцарску.
С обзиром да Босна и Херцеговина има тенденцију раста потреба за отварањем већем тржишту рада те отварања и развоја конкурентности свог тржишта, уређење признавања регулисаних професија је једно од најважнијих питања којима се надлежне институције требају бавити у наредном периоду.
